Posledice katastrofa

 Prirodne katastrofe uzrokuju širok spektar posledica, koje se često teško prate i precizno mere, naročito kada su u pitanju ekonomske posledice. Posledice prirodnih katastrofa za lјude, njihova materijalna dobra i životnu sredinu mogu biti primarne i sekundarne prirode (Cvetković, Gačić, Jakovlјević, 2016). Primera radi, posledice zemlјotresa primarne prirode, izazvane podrhtavanjem tla, jesu različiti vidovi rušenja objekata (kritična infrastruktura), dok su posledice sekundarne prirode u vezi s izazivanjem klizišta, cunamija i požara.

Uopšteno, posledice prirodnih katastrofa mogu se klasifikovati prema više kriterijuma. Mileti (Mileti, 1999: 67) razlikuje fizičke i socijalne posledice: fizičke posledice su materijalna šteta i lјudske žrtve, dok socijalne mogu da budu demografske, ekonomske, političke, institucionalne, psihološke i zdravstvene. Na obim i razmere posledica utiču kako fizičke karakteristike (Mirza & Hofer, 2007) same katastrofe – njena veličina, obim, trajanje i učestalost, tako i demografske (Cvetković, G. Roder et al., 2017a), socioekonomske (Cvetković, 2016a, 2017d) i psihološke (Cvetković, Lipovac, & Milojković, 2016) predispozicije lјudi. Paul (Paul, 2011) navodi da posledice katastrofa zavise i od složenih društvenih, ekonomskih, demografskih, političkih i kulturnih faktora. Jonkman i Kelman (Jonkman & Kelman, 2005) ističu da su posledice među siromašnim porodicama teže nego među bogatim. Nišikiori i saradnici (Nishikiori et al., 2006) su ustanovili da se posledice katastrofa za lјude smanjuju s povećanjem nivoa obrazovanja. Smit i Vard (Smith & Ward, 1998: 35) daju klasifikaciju posledica na direktne i indirektne posledice, koje mogu biti materijalne i nematerijalne. Prema njihovom mišlјenju, direktne materijalne posledice nastaju zbog oštećenja objekata, struktura i infrastruktura, dok indirektne podrazumevaju izgublјenu proizvodnju i zarade, odsustva s posla itd.

Dakle, katastrofe uzrokuju štete i gubitke koji mogu biti direktni i indirektni (slika 7). Direktne štete se mogu odnositi na materijalna (zgrade, artefakti, sredstava za rad itd.) i nematerijalna oštećenja (posledice za lјude i ekološke vrednosti). Slično tome, i indirektne štete mogu biti materijalne (oštećena i neispravnosti strateških instalacija i pad nivoa proizvodnje) i nematerijalne (psihološke posledice, napuštanje kulturnih dobara itd.). Sasvim je očigledno da su posledice katastrofa multidimenzionalne i multisektorske, što dodatno otežava unapređenje otpornosti lјudi.

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 191-193.

Paradigme u studijama katastrofa

U studijama katastrofa su se vremenom iskristalisale određene paradigme, odnosno različiti skupovi pretpostavki ili pravila koji olakšavaju poimanje stvarnosti u vezi s raznovrsnim dimenzijama katastrofa. One predstavlјaju ontološke, epistemološke i metodološke pretpostavke i definišu se kao različita verovanja o osnovnim ili prvobitnim principima (Given, 2008). U delu Metodologija naučnog istraživanja katastrofa i rizika: teorije, koncepti i metode, sveobuhvatni teorijski pristupi u proučavanju katastrofa izazvanih prirodnim ili tehničko-tehnološkim opasnostima svrstani su u tri paradigme: a) katastrofe su jednake ratu; b) katastrofe kao izraz društvene ugroženosti i v) katastrofe kao stanja neizvesnosti (Perry & Quarantelli, 2005; Cvetković, 2017a: 14). U okviru prve paradigme, katastrofe se posmatraju kao svojevrsni fenomeni koji imaju mnogo sličnosti s ratovima. Zanemarujući broj sukoblјenih strana, kao i još neke specifičnosti i karakteristike, jedna strana se suočava s drugom s namerom da odbrani ili osvoji određene vitalne vrednosti i interese. U katastrofama kao društvenim konstruktima, koji nastaju u interakciji između lјudi i drugih ekstremnih događaja, pretnja najčešće dolazi iz prirode ili iz tehničko-tehnološke sfere. Svakako da u određenim, antropogenim katastrofama uzroci mogu biti i društveni procesi, stanja ili okolnosti (građanski neredi itd.). Navedena paradigma ukazuje na to da lјudi reaguju na sve vidove agresije ostavlјajući po strani prirodu i poreklo njihovog nastanka.    

Osim pomenute paradigme, u paradigmi katastrofe kao izraz društvene ugroženosti pojavlјuju se studije u kojima se prepoznaju različiti društveni mehanizmi i konstrukcije koje doprinose nastanku katastrofa. Katastrofe se sve više posmatraju kao posledice različitih, negativnih društvenih procesa. Primera radi, često se prilikom izgradnje određenih objekata ne vodi računa o tome da li je područje stabilno i bezbedno za takvu vrstu gradnje. Doduše, pomenuta paradigma obuhvata mnogo šire društvene procese – politike, standardi gradnje i konkretna ponašanja. Takođe, javlјaju se i studije koje katastrofe povezuju s različitim stanjima neizvesnosti, što doprinosi nastanku paradigme katastrofe kao stanje neizvesnosti. U skladu s tom paradigmom, apsolutna bezbednost ne postoji i koreni katastrofa su u neizvesnim prirodnim i društvenim procesima i njihovim interakcijama. Ne postoje načini da se neizvesni procesi sasvim eliminišu, ali se mogu držati pod kontrolom određenim merama za ublažavanje rizika.

U literaturi se ističu još tri paradigme, koje pružaju različite uvide u ispitivanje percepcije rizika: aksiomatska, sociokulturna i psihometrijska paradigma (Weber, 2006). Prema učestalosti njihovog korišćenja, najviše se koristi psihometrijska paradigma. Nastala relativno skoro, psihometrijska paradigma se zasniva na stavovima da emocionalne reakcije lјudi na rizične situacije utiču na njihov konačan sud o ozbilјnosti pojedinih rizika. S druge strane, aksiomatska paradigma podrazumeva različite studije u kojima se manje ili više objašnjavaju modaliteti transformacije objektivnih informacija o rizicima kroz prizmu subjektivnih interpretacija. Za razliku od aksiomatske paradigme, sociokulturna paradigma predstavlјa stanovište prema kojem kognitivni doživlјaj rizika od prirodnih i tehničko-tehnoloških opasnosti ima korene u kulturnim obrascima, odnosno u kulturno-sociološkim faktorima.           

Kvaranteli objašnjava da se trenutna paradigma katastrofa može objasniti sagledavanjem međusobne interakcije dveju, ukorenjenih i povezanih ideja (Quarantelli, 2005b; Quarantelli & Perry, 2005). Prema njegovom mišlјenju, sa sigurnošću se može reći da katastrofe nisu ništa drugo do društveni fenomeni. Zbog toga, zemlјotresi, kao iskonske prirodne opasnosti, nisu odlučujući krivci za kolateralne i ekstremne štete i gubitke. Doduše, bez obzira na njihovo poreklo, opasnosti su samo izvor štete. Odlučujući uticaj imaju obrasci socijalnih struktura koji odražavaju društvene promene. Na osnovu svega rečenog, može se zaklјučiti da karakteristike društvenih sistema, odnosno utvrđenih socijalnih interakcija koje se odvijaju prema usvojenim normama i vrednostima, predstavlјaju izvor ugrožavanja i samih katastrofa.

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 49-50.