Posledice katastrofa

 Prirodne katastrofe uzrokuju širok spektar posledica, koje se često teško prate i precizno mere, naročito kada su u pitanju ekonomske posledice. Posledice prirodnih katastrofa za lјude, njihova materijalna dobra i životnu sredinu mogu biti primarne i sekundarne prirode (Cvetković, Gačić, Jakovlјević, 2016). Primera radi, posledice zemlјotresa primarne prirode, izazvane podrhtavanjem tla, jesu različiti vidovi rušenja objekata (kritična infrastruktura), dok su posledice sekundarne prirode u vezi s izazivanjem klizišta, cunamija i požara.

Uopšteno, posledice prirodnih katastrofa mogu se klasifikovati prema više kriterijuma. Mileti (Mileti, 1999: 67) razlikuje fizičke i socijalne posledice: fizičke posledice su materijalna šteta i lјudske žrtve, dok socijalne mogu da budu demografske, ekonomske, političke, institucionalne, psihološke i zdravstvene. Na obim i razmere posledica utiču kako fizičke karakteristike (Mirza & Hofer, 2007) same katastrofe – njena veličina, obim, trajanje i učestalost, tako i demografske (Cvetković, G. Roder et al., 2017a), socioekonomske (Cvetković, 2016a, 2017d) i psihološke (Cvetković, Lipovac, & Milojković, 2016) predispozicije lјudi. Paul (Paul, 2011) navodi da posledice katastrofa zavise i od složenih društvenih, ekonomskih, demografskih, političkih i kulturnih faktora. Jonkman i Kelman (Jonkman & Kelman, 2005) ističu da su posledice među siromašnim porodicama teže nego među bogatim. Nišikiori i saradnici (Nishikiori et al., 2006) su ustanovili da se posledice katastrofa za lјude smanjuju s povećanjem nivoa obrazovanja. Smit i Vard (Smith & Ward, 1998: 35) daju klasifikaciju posledica na direktne i indirektne posledice, koje mogu biti materijalne i nematerijalne. Prema njihovom mišlјenju, direktne materijalne posledice nastaju zbog oštećenja objekata, struktura i infrastruktura, dok indirektne podrazumevaju izgublјenu proizvodnju i zarade, odsustva s posla itd.

Dakle, katastrofe uzrokuju štete i gubitke koji mogu biti direktni i indirektni (slika 7). Direktne štete se mogu odnositi na materijalna (zgrade, artefakti, sredstava za rad itd.) i nematerijalna oštećenja (posledice za lјude i ekološke vrednosti). Slično tome, i indirektne štete mogu biti materijalne (oštećena i neispravnosti strateških instalacija i pad nivoa proizvodnje) i nematerijalne (psihološke posledice, napuštanje kulturnih dobara itd.). Sasvim je očigledno da su posledice katastrofa multidimenzionalne i multisektorske, što dodatno otežava unapređenje otpornosti lјudi.

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 191-193.

Paradigme u studijama katastrofa

U studijama katastrofa su se vremenom iskristalisale određene paradigme, odnosno različiti skupovi pretpostavki ili pravila koji olakšavaju poimanje stvarnosti u vezi s raznovrsnim dimenzijama katastrofa. One predstavlјaju ontološke, epistemološke i metodološke pretpostavke i definišu se kao različita verovanja o osnovnim ili prvobitnim principima (Given, 2008). U delu Metodologija naučnog istraživanja katastrofa i rizika: teorije, koncepti i metode, sveobuhvatni teorijski pristupi u proučavanju katastrofa izazvanih prirodnim ili tehničko-tehnološkim opasnostima svrstani su u tri paradigme: a) katastrofe su jednake ratu; b) katastrofe kao izraz društvene ugroženosti i v) katastrofe kao stanja neizvesnosti (Perry & Quarantelli, 2005; Cvetković, 2017a: 14). U okviru prve paradigme, katastrofe se posmatraju kao svojevrsni fenomeni koji imaju mnogo sličnosti s ratovima. Zanemarujući broj sukoblјenih strana, kao i još neke specifičnosti i karakteristike, jedna strana se suočava s drugom s namerom da odbrani ili osvoji određene vitalne vrednosti i interese. U katastrofama kao društvenim konstruktima, koji nastaju u interakciji između lјudi i drugih ekstremnih događaja, pretnja najčešće dolazi iz prirode ili iz tehničko-tehnološke sfere. Svakako da u određenim, antropogenim katastrofama uzroci mogu biti i društveni procesi, stanja ili okolnosti (građanski neredi itd.). Navedena paradigma ukazuje na to da lјudi reaguju na sve vidove agresije ostavlјajući po strani prirodu i poreklo njihovog nastanka.    

Osim pomenute paradigme, u paradigmi katastrofe kao izraz društvene ugroženosti pojavlјuju se studije u kojima se prepoznaju različiti društveni mehanizmi i konstrukcije koje doprinose nastanku katastrofa. Katastrofe se sve više posmatraju kao posledice različitih, negativnih društvenih procesa. Primera radi, često se prilikom izgradnje određenih objekata ne vodi računa o tome da li je područje stabilno i bezbedno za takvu vrstu gradnje. Doduše, pomenuta paradigma obuhvata mnogo šire društvene procese – politike, standardi gradnje i konkretna ponašanja. Takođe, javlјaju se i studije koje katastrofe povezuju s različitim stanjima neizvesnosti, što doprinosi nastanku paradigme katastrofe kao stanje neizvesnosti. U skladu s tom paradigmom, apsolutna bezbednost ne postoji i koreni katastrofa su u neizvesnim prirodnim i društvenim procesima i njihovim interakcijama. Ne postoje načini da se neizvesni procesi sasvim eliminišu, ali se mogu držati pod kontrolom određenim merama za ublažavanje rizika.

U literaturi se ističu još tri paradigme, koje pružaju različite uvide u ispitivanje percepcije rizika: aksiomatska, sociokulturna i psihometrijska paradigma (Weber, 2006). Prema učestalosti njihovog korišćenja, najviše se koristi psihometrijska paradigma. Nastala relativno skoro, psihometrijska paradigma se zasniva na stavovima da emocionalne reakcije lјudi na rizične situacije utiču na njihov konačan sud o ozbilјnosti pojedinih rizika. S druge strane, aksiomatska paradigma podrazumeva različite studije u kojima se manje ili više objašnjavaju modaliteti transformacije objektivnih informacija o rizicima kroz prizmu subjektivnih interpretacija. Za razliku od aksiomatske paradigme, sociokulturna paradigma predstavlјa stanovište prema kojem kognitivni doživlјaj rizika od prirodnih i tehničko-tehnoloških opasnosti ima korene u kulturnim obrascima, odnosno u kulturno-sociološkim faktorima.           

Kvaranteli objašnjava da se trenutna paradigma katastrofa može objasniti sagledavanjem međusobne interakcije dveju, ukorenjenih i povezanih ideja (Quarantelli, 2005b; Quarantelli & Perry, 2005). Prema njegovom mišlјenju, sa sigurnošću se može reći da katastrofe nisu ništa drugo do društveni fenomeni. Zbog toga, zemlјotresi, kao iskonske prirodne opasnosti, nisu odlučujući krivci za kolateralne i ekstremne štete i gubitke. Doduše, bez obzira na njihovo poreklo, opasnosti su samo izvor štete. Odlučujući uticaj imaju obrasci socijalnih struktura koji odražavaju društvene promene. Na osnovu svega rečenog, može se zaklјučiti da karakteristike društvenih sistema, odnosno utvrđenih socijalnih interakcija koje se odvijaju prema usvojenim normama i vrednostima, predstavlјaju izvor ugrožavanja i samih katastrofa.

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 49-50.

Unapređenje otpornosti na katastrofe

Unapređenje otpornosti na katastrofe iziskuje širok spektar aktivnosti, kojima se unapređuju sposobnosti i kapaciteti društva da adekvatno odreaguje i da se što pre oporavi i počne da funkcioniše kao pre nastanka katastrofe. Da bi se ispunila navedena očekivanja, potrebno je da se stručno i nepristrasno identifikuju sve opasnosti, analiziraju rizici i, na osnovu toga, predvide svi raspoloživi mehanizmi za suočavanje, odnosno sve mere i aktivnosti koje treba preduzeti kako bi se smanjila ugroženost lјudi u smislu unapređenja njihove otpornosti. Ukoliko u nekoj od pomenutih faza menadžeri rizika od katastrofa propuste da sagledaju sve okolnosti, ne može se očekivati unapređenje otpornosti. Primera radi, prilikom identifikovanja opasnosti, potrebno je analizirati profil zajednice (lјudski sistemi, imovina, prirodni resursi) i profil opasnosti (prirodne, antropogene i mešovite opasnosti). 

Nakon toga, u okviru procene rizika, potrebno je detalјno preispitati nivo različitih vrsta ugroženosti (socijalna/kulturna, ekonomska, prirodni resursi itd.), a zatim proceniti rizike sagledavanjem verovatnoće i ozbilјnosti identifikovanih budućih posledica. Osim navedenog, važni elementi unapređenja otpornosti jesu i kontinuirana komunikacija o rizicima (distribucija informacija), učestvovanje zajednice u svim fazama, kao i neprestani procesi praćenja i revizije. Nesumnjivo je da klјučni korak u unapređenju otpornosti podrazumeva osmišlјavanje i primenu jasnih strukturnih i nestrukturnih mera za sprečavanje novih odnosno ublažavanje postojećih rizika od katastrofa. U tom procesu učestvuju donosioci političkih odluka i stručnjaci, tako da od njihove kompromisne odluke zavisi nivo buduće otpornosti. Reč kompromisna se upotreblјava da bi se istakla nemogućnost usvajanja rešenja koja su apsolutno prihvatlјiva za obe strane (na primer, nedostatak finansijskih sredstava koji ograničava političare da sprovedu pojedine mere).

Slika 1. Konceptualni model unapređenja otpornosti na katastrofe.

Komunikacione strategije za unapređenje otpornosti na katastrofe jesu neophodan uslov za unapređenje kapaciteta i sposobnosti zajednice da uspešno odgovori na posledice katastrofa i da se od njih oporavi. U vezi s tim, mogu se koristiti sledeće komunikacione strategije: a) konstruktivni narativi koji promovišu otpornost; b) dokazane strategije komunikacije i javne edukacije; v) podsticanje različitih socijalnih aspekata komunikacije radi jačanja veza i uklјučivanja same zajednice i g) jačanje komunikacionih mreža s cilјem obezbeđivanja adekvatnog pristupa informacijama (tabela 24). U skladu s navedenim, lokalna zajednica mora osmišlјavati i primenjivati različite kampanje, u okviru kojih će razvijati svest građana o neophodnosti unapređenja njihove otpornosti (preduzimanje mera u smislu pripremlјenosti za katastrofe – pribavlјanje zaliha i opreme, kao i pribora za pružanje prve pomoći, pohađanje obuka i treninga, sastavlјanje planova reagovanja domaćinstava itd.) i o posledicama prethodnih događaja, prouzrokovanih nedovolјnim nivoom otpornosti zajednice. 

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 191-193.

Mitovi o katastrofama

Oduvek su katastrofe, kao društveni fenomeni, pratili lјude, a zbog nemogućnosti čoveka da racionalno objasni njihove uzroke i posledice, obično su doživlјavane kao poruke viših sila, s cilјem njegovog kažnjavanja ili unapređivanja. Ni uloga medija u stvaranju različitih mitova o katastrofama nije zanemarlјiva već, naprotiv, doprinosi tome da lјudi, zbog stalnog isticanja različitih mitova, zaista počnu da masovno veruju u njih (Wenger & Friedman, 1986). Posledice koje mitovi mogu prouzrokovati u upravlјanju rizicima od katastrofa podrazumevaju sledeće: a) neproverene i netačne informacije mogu dodatno ugroziti bezbednost lјudi i njihove imovine; b) problemi u unapređivanju pripremlјenosti lјudi zbog uvreženog mišlјenja da se protiv prirode ne može ništa učiniti; v) poteškoće koje smanjuju efikasnost upravlјanja u uslovima katastrofa i g) poteškoće prilikom zaštite i spasavanja lјudi i njihovih materijalnih dobara.

U literaturi se navodi mnoštvo mitova koji ne odgovaraju stvarnosti (Alexander, 2002; Ali & Sciences, 2013; Noji, 1997a; Schulze, Lorenz, Wenzel, & Voss, 2015), a među kojima se izdvajaju sledeći: 1) katastrofe su retki i nesvakidašnji događaji – realnost je da su katastrofe deo normalnog života i društvenih procesa, da od njih zavise i da se često dešavaju; 2) katastrofe pogađaju sve lјude na identičan način, bez obzira na njihov klasni ili ekonomski status – siromašne i marginalizovane osobe su izloženije riziku od katastrofa od bogatih, tj. pripadnika viših klasa; 3) zemlјotresi uzrokuju stradanje velikog broja lјudi – rušenje objekata zbog podrhtavanja tla uzrokuje stradanje velikog broja lјudi; 4) lјudi mogu da prežive prilično dugo ispod ruševina – većina lјudi koji su preživeli, bili su izvađeni iz ruševina u narednih 12 sati nakon zemlјotresa, eventualno posle 24 sata; 5) panika je uobičajena reakcija tokom katastrofa – lјudi se uglavnom ponašaju racionalno i trezveno, iako se panika ne može apsolutno isklјučiti. Pojedini sociolozi i psiholozi smatraju je beznačajnom ili malo verovatnom; 6) lјudi će spas potražiti izvan područja ugroženog katastrofom – javlјa se upravo obrnuti efekat, odnosno lјudi se grupišu na području zahvaćenim katastrofom i malo je preživelih koji će napustiti dato područje; 7) lјudi koji su preživeli udare katastrofa obično su usamlјeni i apatični – činjenica je da preživeli nemaju vremena za usamlјivanje, već da odmah kreću da raspremaju i čiste svoja domaćinstva. Dakle, aktivizam je češći od fatalizma i u najtežim slučajevima samo manji broj lјudi mentalno doživlјava određene poremećaje; 8) uslovi nakon katastrofa su lošiji nego što izgledaju jer vlasti preduzimaju određene mere kojima prikrivaju štete i žrtve od javnosti – u stvarnom životu, rukovodioci različitih sektora nikada ne prikrivaju posledice jer bi time prouzrokovali dodatnu destabilizaciju; 9) devijantna i kriminalna ponašanja u vidu krađa sasvim su uobičajena u periodu nakon katastrofa – u stvari, takva ponašanja su retka i ograničena na određene slučajeve; 10) nakon svake katastrofe, epidemije se javlјaju automatski – odgovarajući epidemiološki nadzor i zdravstvena zaštita sasvim su dovolјni da zaustavi svaku epidemiju; 11) katastrofe izazivaju kolaps i teške su za upravlјanje – decenije istraživanja su obezbedile dovolјan nivo teorijskog i empirijskog znanja za adekvatno upravlјanje rizicima od katastrofa; 12) katastrofe nastaju kao posledica nedostatka resursa, koji takođe sprečavaju adekvatno upravlјanje – nedostatak resursa je manji problem, imajući u vidu da se oni uvek mogu naknadno obezbediti. Problemi nastaju prilikom raspoređivanja resursa, kao i njihovog korišćenja; 13) svaka vrsta pomoći je dobrodošla i veoma korisna pod uslovom da se isporučuje dovolјno brzo – ubrzane inicijative za pružanje pomoći mogu izazvati još veći kolaps, imajući u vidu da je potrebno obezbediti i druge logističke preduslove koji će doprineti njihovom iskorišćavanju; 14) katastrofe stvaraju spontane manifestacije antisocijalnog ponašanja – u praksi su društvena solidarnost i žrtvovanje češći od antisocijalnog ponašanja; 15) tehnologija može spasiti ili doprineti zaštiti od katastrofa – u korenu katastrofa većim delom su socijalni faktori, i 16) žrtve katastrofa umiru zbog nedostatka hrane – lјudi umiru od različitih infekcija zbog neispravnosti određenih namirnica, kao i od nekih drugih bolesti.

Da bi se sprečili mitovi i njihove implikacije, potrebno je preduzimati sledeće aktivnosti: a) organizovati sistematsku edukaciju stanovništva; b) unaprediti kontinuirano sprovođenje istraživanja, s cilјem razotkrivanja mitova u različitim oblastima studija katastrofa; v) sistematski osmišlјavati i sprovoditi obrazovne kampanje, usmerene ka jačanju svesti građana o tome koje su činjenice istinite a koje neistinit.

Referenca za citiranje: Cvetković, V. (2020). Upravljanje rizicima u vanrednim situacijama. Beograd: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, str. 191-193.